Anatomia mentis

Nikto ne zna gdje je ona
Malo znamo al je znano

Iza gore iza dola
Iza sedam iza osam

I još huđe i još luđe
Preko mornih preko gorkih

Preko gloga preko drače
Preko žege preko stege

Preko slutnje preko sumnje
Iza devet iza deset

Tamo dolje ispod zemlje
I onamo ispod neba

I još dublje i još jače
Iza šutnje iza tmače

Gdje pijetlovi ne pjevaju
Gdje se ne zna za glas roga

I još huđe i još luđe
Iza uma iza boga

Ima jedna modra rijeka
Široka je duboka je

Sto godina široka je
Tisuć ljeta duboka jest

O duljini i ne sanjaj
Tma i tmuša neprebolna

Ima jedna modra rijeka

Ima jedna modra rijeka
Valja nama preko rijeke

Mak Dizdar (1917-1971) - Modra rijeka

... bi most pod garancijom?
Sta je ovo, nemojblog? Nemoj?
Uzmem kompas, tog vernog covekovog prijatelja - racunar, i napravim most N - S. Spajacemo sever i jug. Sa zvezdane mape, neke tacke.

Po NS me mozete naci 28/29. Finale otvara i 30. U BG od 30. do 2. Ko bi i van posta da se pravi mosta, pa sta kosta... komentar dole - dosta. Eto njemu gosta. A ko ispod osta, nek mu zelja prosta.

Natpis preko Drima: U kakvom god sranju bili, nekad je dovoljno samo da se uhvatite za ruke i premostite...
Valja nama preko...

- ... svratim onda oko 2...
- Vazi se.
- A posle se nadjemo u 7, sa M...
- Ako ste se tako...
- Jesmo, jer M. zna kako ti izgledas, a ja ne...
- Zar se ne vidimo oko 2?
- ("sirok osmeh i plava cud... znas da nije mi lako...")

Skoro 3, skoro 3, pozuri, keve, keve, eve, knjiiiizaraaa, sta ima, sta ima, zuris, zurices sutra u knjige, hajdeee...
No da sam ja znao da ce Laza da me doceka... mozda bih lazio sporije... mada mi je od prve nalicio na VIP, jer Laza vam je kao tele, a slicnog su imena neke tacke sa zvezdane mape juzne Backe... Crn, krupan, pivskog stomaka, a tuuuuznih, tuuuuznih ociju i nedopustivo bezobrazan koliko je dostupivo mazan, tako se uvukao i namamio me da Carliju Braunu u meni nije ostalo nista drugo do da lamentira nad svojom cudi sto ce mu o5 ostati "samo saka puna umornih prstiju"... Veoma iskusno pseto... Laza u materinu maza...

     ... U pekari? Biste koru? Mozda kasno, to se kanda skrcka slasno...

CSI: Terasa. Postoje indicije da ce pasti kisa ili da necemo moci da pristupimo mestu. Mada, i da padne, ne moze da spere tragove. Okamenjene otiske 100pa, barutni prah ispaljenih obecanja, vlakna poderanih strepnji, koturom izmerene tragove kocenja. Onda, kad se nije mogao naci alibi zasto je izgubljeno toliko nespretnih sati u ostavljanju dokaza... Kao da je to zlocin... A ne podjednak broj nespretnih godina nakon... Od ruze vetrova u prici odlaze lati. Kao da smo dosli ovde da bih ja otvorio stari dosije, a obicno dr Votson i dr Haus gledaju u tudje probleme. Razumem te, ne moras sad o svojim, zatvorices i ti svoje fascikle, vezaces na njima cvorove, to ti i zelim.

Kuca flypera, letecih pera, onih cijeg le5a, lepera, rado se koristim. Kazu, zeton kratko traje. Verujem da melodije sejete polako, poput sudoka, ali zeteoci tonova vasih brzog su oka... I dok se srp spusta lenjo niz toblogan kojim i kisa redje ide, osecam da ima vode za porinuce, da mozemo da isplovimo, ko crnim - ko vranim - ko tamnim... Secemo istim morem, secemo isti talas... I vidimo se posle na usidrenom...

     ... dok se ja nekako borim sa topivom cokoladom i curivom vanilom, cujem od moje mudre u mraku kaldrme: "Kad pricamo o astrofizici, sportu, medicini, o bilo cemu, to si ti, ali uvek se promenis kad pocne prica o..."
Eto meni kalema za jaje iz kog se radja novi dan...

Kazu da u tom grmu ima zecetine, lezece, lako padajuce. Svira orkestar, sjajan poput kh..kh..hitova-ubica, imenom im ne pada samo lisce, vec i raspolozenje, izgledne prilike, libido, sve u vodu. Sve pada sem zecetine. Suva pita od kokosovog brasna, stizee... Na palubi sto pali, sto ulubljeni, uklapaju cvoruge i ulegnuca, mesaju se modrice i bledila, srecan je leptop sto se ne zadesi na 100lu, propistao bi majcin silicijum od silnih blozanstava bez mane i praha... Naposletku bese dosta i sidra, svako bi ka svom dnu. Dok od krhotina glasova i nada zvecka kej, u mojim rukama se necka key. Kako duboko spavam? Kad nabavim sklavander, sklapan od cuda, pod lavom, od lavande, tad cu o dubini...

     ... volim ja obe familije, i Canis, i Felis, ali nekako mi psi sada drazi... ne zbog Laze. Nego sto i vukovima cud zackilji na jedno oko pre nego se probudi, kamoli meni... Ne da se tako lako opisati rukom krug u kom si zvezda... a jos se i kriju u paru...

Ako se po vutri dah poznaje, sunce u rizli dobro smo zagrizli. Odmetnik od snova prinosi podmetnik, da ti slucajno ne skliznu ako zaboravis na rucnu. Zamisli da ti mape u snu briznu niz usnu... Mogu ostati na rubu soljice ili ti se umesati u sudbinu na dnu ili... bolje da ne mislis... kako se jos mogu procitati takvi otisci... Sa geografije prelazimo na hagiografije, poredis oreole i pajace, nekad se ore oni, nekad uzvici, jos jednom, slobodno, jos jednom... i jos jednom... i jos... i... I sve skupe cipelice da se skupe nisu vredne onih koje ti stoje kad...

Na samom ulazu na Sajam knjiga zvoni... evo, tu sam, stizem za pet minuta, izlazim sa Sajma ka kajmaq, jer delimo glad za pricom i pricu o gladi, dovoljnu za nas mali Sejm, posle telece i replike letece, ono sto je doneto moze i da se ohladi, ali ono sto dajemo samo nas greje... Kao sto nas novac cini srecnim, i to onaj koji namenimo drugima. A napolju ni slicno Napulju, raining cats and dogs, pljusti kao iz kabla. Skice skvice od boja umesanih prstom u paleti, toplih kao u palenti... Lenta prijatelja, jer prijas...

A onda kao primas odlazim do svoje klape, tamo gde osmesi ne hlape, gde je dokazano da blog bolje spaja od dve ulice, gde uz jednu kartu dobijete dve predstave, gde glavni glumac nije na dobrom glasu, jer se zabroji izmedju 18 i 22, gde digitalci dobiju modus slikanja "drunk", gde se zecetina menja starom srpskom reci "piletina", iz predostroznosti, a o5 se nekima ni ta ne sme spominjati, jer im je svako voce zabranjeno do jednog... a ostala tri musketara bi menjala jedno zabranjeno za sve...

     ... na nekoj obicnoj bi to bila gravitacija, ali na ovoj drugoj planeti je graviracija to sto nas drzi... urezane, uvezane...

Nekom bi uzaludno bilo traziti svoje tragove tokom plime, ali uprkos drzanju za slamq, moje je kormilo... i srcu je drago... jer oseca luq kako uplovljava pod ruq... Teram galiju da razgali liju jos malo, mimo one knjizare o5, imao sam rasta i broditi, zuta knjiga na polici, ona, bas ona koju trazim, sutra cu... kad bi radilo... he... a danas bas prodata u drugoj... sinopsis, ponedeljak, 9 sati, ulazi majstor, neku deblju, ali manju, taman legne ko zaglavka, stari srpski izum, to je ono sto sluzi da podupre sve sto je neispravno, sto bi se nogara namestala, sto bi se sarke na vratima, sto bi prozor dihtovao, kad zaglavka taman popuni... S vrata na vrat odmah pricljivi Sima, neutesni Laza i menazerija-mizerija, aaah... reigning cats and dogs...

Kako gde sam? Eh, kad bih ja otkrivao jatake i batake koji me cuvaju... Dok svira simfontanija, kao sundjeri, suncani zidari, oslikavamo ostrvca zadovoljstva na licu kao fasadu. Omer srece koju bih pobr'o. Vidim samo didaskalije, ali tako to biva kad je predstava ziva, a stvarnost je pola sna... A kao sa probe dopire do mene nejasna scena... nesvesno pokusavam... u kadar stici cuteci i na strasnom mestu odstojati... i kroz dim nestaju signali, preobracaj se u redovan saobracaj...

     ... valja katkad i dete poslusati, ako ne u sebi, onda makar kad ti lupa...

Mnogi su igraci najavljeni, ali su ostali van igre, nas je bilo dovoljno na klupi, da se glas ovlazi, da mimo nas ne prodju zadovoljstva... I uprkos blokovima nikakvi zidovi nisu postavljeni, naprotiv, to su samo puzle... Osecaj poput onog delica koji se uglavi u prazan prostor ogranicen okolnim delicima, kad mora sve svoje ugibe i obline da uklopi... kad legne bas kako treba... Prijatna euforija, toplina opustenosti, i te oci i prijateljski osmesi koji su me paralisali u spokoju... I taj prostor od umetnosti sazdan, i sva ova prica, kao mena prisunjanog kica, kao njegova druga strana, kao recept (verte!), kao mesto na kom okrenem drugi list...
 

Tako se na kapiji, izmedju neba, reke i brda, narastaj za narastajem ucio da ne zali preko mere ono sto mutna voda odnese. Tu je u njih ulazila nesvesna filozofija kasabe: da je zivot neshvatljivo cudo, jer se neprestano trosi i osipa, a ipak traje i stoji cvrsto "kao na Drini cuprija".

Tako se i ja mislim... E, Djuro, Djuro, zbog tvog Gorskog vijenca ja sam tri puta ponavljao...

Da se ne ponavljam vise, rekoh da bacim kamen koje polje napred u ovoj igri skolica. Za promenu, posle ovoliko godina. Narudzbenica je nekako izmenjena na putu ka, pa dobih kamencinu. Kako sad njom da odigram potez...

Bas nekako dobaci se i prenos zenskog polufinala karlinga... Kako odigrati potez kamenom teskim skoro 20 kg (ovaj moj nema meru niti cenu, utvrdili smo u proslom tekstu), kako izbaciti tudje sa puta, kako poslati poruku predsedniku naseg saveza, inace poznatom glumcu, da se na japanskom "hvala" kaze "arigato", kako docekati ovaj vikend i musko svetsko prvenstvo, kako ne zaboraviti osmeh Mari Motohashi i pored neshvatljive odluke japanskog uma njene koleginice Moe Meguro da ne odigra zicer, nego sepuku...

Kazu da bi nas prevod imena sporta bio "glizanje". Persefonetika na delu...

Prolece. Spring. Izvor. Potok. Bah. Orgulje koje muziku cine postojanom poput kamena. I koja pokrece mozda novi potok u meni. A onda na prelazu podzemnih voda i izdana lebdi Kit Dzeret (Keith Jarrett), Kelnski koncert...

Nekom prija Dunav, neko voli Savu. Pamtim obe reke. Tako razlicite u mom poimanju. Eto, usce im sada vidim pre kao racvu, jedna na jednu, druga na drugu stranu, a ja ostajem na trecoj obali, posto sam obe pustio od sebe. And I go back to Black...

Moje pricice mozda pomazu shvatanju jedne nauke bliske telefonskom imeniku, narocito prica o mozdanim zivcima, medju kojima je i onaj pokretac ocnih misica - bulbomotora. Oni nam drze pogled pravo, mada je bitnije da centar u kori mozga gleda pravo, a oci nek lete kud im... Baska ti, baska sve sto su oci gledale...

Niz onih koje seciram samo raste, podsetite me ako sam ispustio koga, ljudi pisu, ljudi govore, znam da sam nekome i drag, ali ne mogu da pisem tako cesto koliko vas citam, ne mogu da pisem tako dobro kao... da ne izdvajam javno... Da bi se pisalo, mora da se misli, a ja se osecam poput kostice koja mora da se posuvrati da bi postala vocka. Blazeni egzomus drugog mene doveo je do remigracije u spoljni svet. Kad prevrnes okrenutu kozu na povrsnu stranu. Kad snimis kako se prazni kada puna vode pa pustis snimak unazad.

Na licu ti mesecev srp zablista,
a ja kao kad zito na zetvu prista...
ukrcam se u taj nasmejan chun
kao da sam lud... il' je mozda mesec pun...

...

Tako ti ja jutros skocih s pramca,
jer za novi dan ostah bez mamca,
al' misao na udicu jos uvek me streca,
da l' zapravo mene tvoj osmeh peca...

Kvantna fizika i zapletenost fotona, kakva je to lepota od nauke... Cini mi se da bih mogao da citam danima i danima, sa kratkim pauzama za spavanje... Poslednja istrazivanja ciji su rezultati dosli do mene poticu od prosle godine, Anton Cajlinger na Univerzitetu u Becu dosao je sa grupom saradnika do zakljucka da stvarnost postoji samo ako je posmatramo. Zapletenost fotona je pojava koja me fascinirala cim sam cuo za nju. Naime, par takvih fotona je sposoban da se trenutno sporazume, bez obzira na medjusobnu udaljenost - merila se ona i u svetlosnim godinama - sto pobija Ajnstajna, da je svetlost nesto najbrze. Sta se desi jednom, istog trenutka je svestan onaj drugi foton. Istrazivalo se s njima pa se dolazilo do rezultata da kada se pokusa da se ustanovi, recimo, polarizacija fotona, ispostavi se da fotonski parnjaci, razdvojeni pre toga, sami "odluce" pre registrovanja na polarizatoru kako ce biti registrovani. Oba. Sami odluce. Pazite, sami. Onda se pojavila teorija da zapravo parnjaci ne postoje, nego samo jedan, a onaj drugi je samo varka, isti foton vidjen iz drugog ugla. Cela prica postaje sve slozenija, ali tekuci ogledi ukazuju na to da nesto postoji samo dok/ako ga posmatramo. Ako sam bio nejasan, potrazite sami.

Bol postoji samo ako ga posmatramo.

Zivot postoji samo ako ga izvodimo.

Početkom nedelje bi trebalo da uzmem kartu za Tuborg Greenfest ovog jula, dolazi Franc Ferdinand.

Međutim, neki glupavi princip me je već ubio.

Lomiš mi srce, ko bagremov prut, onako, usput.
Kad ostaneš sam/a, ti nađeš par dana za nas.
Al' ja crtam svoje krugove i praštam stare dugove
da, možda se varam, al' što da se staram o tom.

Kad uvek neko to od gore vidi sve,
povlači te konce, igra se.
Postavi na svoje mesto svako dobro,
zlo još pre - sve vide oči sudbine.

Možda treba dići ruke i reći da je tako moralo biti. I da treba ići napred. Mlad, ehej...

Čuvajte se, loše stvari se ne događaju samo drugima. Pre ili kasnije...

Kaže da neko to od gore vidi sve. I da je to znak. Ne razume kakav, i ne razume njegovu surovost, ali izgleda da se bahatost tako plaća. Možda to i nije račun. A možda je i poslednja opomena.

Kome je sada do učenja podslepoočne regije...

Hvala svima na tepanju, a najvise onom ko me isamarao.

Trudicu se da se ne ponovi.

Lav Tolstoj, pripovetka "Tri pitanja". Da ne bih prekrsio prava zbog prenosa teksta, a mrzi me da prekucavam iz Zabavnika, pogledajte na nekoj od sledecih adresa:

sandrajakovljevic.com/blog/

www.avia.croadria.com/nov/tri_cudesna_odgovora.htm

To je moj odgovor sebi nakon mamurluka.

Koza je zid po kome zivot ispisuje grafite. Zid bez grafita je samo ograda, prepona. A samo prepone pokrivene kozom pozivaju na zivot. I tako se najbolje oseca...

Svako svuce svoju kozu
Svako otkrije svoje sazvezdje
Koje noc nikad videlo nije

Svako svoju kozu kamenjem napuni
Svako sa njom zaigra
Obasjan sopstvenim zvezdama

Ko do zore ne zastane
Ko ne trepne ne tresne
Taj zaradi svoju kozu

(Ova se igra retko igra)

(Vasko Popa, Svadbe)

Koza je najveci organ ljudskog tela, oko 1,7 kvadrata. Ne moze svako u nju da stane... A jos je redji onaj koji moze da je svuce i rasiri u krila, od dva metra... Toga je koza upila mnogi predeo, nokat, zasek, boju, zub, let... ne i katran, taj posece krila u samom zaletu...

You say you see what's under me
That the gloss has washed away
But you're the one whose colour's gone
From love to dirty grey

Zivi se na kozi, a cuva se pod kozom. Kada mu nestane polifonog spreja, zivot se ispisuje iznutra, dimnim signalima stapica ustepanih mirisnim nitima, akvarelom oc(ij)ukanih klikera koji se ne kvare dok iznutra krvare, puzlama uzvodnih fotografita, stopama mravâ pokupljenih na izletima u zivot...

... i budi se kao muzika kada se preko tih zareza prelazi prstima...